„Mladi su masovno izašli na poslednje proteste zbog akumulacije nezadovoljstva. Mladi osećaju potrebu da izraze bunt i ako ih neko ne čuje oni ne žele više da ćute jer imaju svoje mišljenje. Presudna kap za ove proteste bili su oni prvi, u vezi sa studentskim domovima. Mladi su tokom pandemije iskusili pogrešno mišljenje da se svi mladi snalaze super u onlajn sistemu. Psihički nisu bili stabilni, završavaju im se ispiti, a govore im da napuste domove. Dosta im je da ih niko ne vidi i ne sluša”, kaže mlada novinarka Jelena Božić odgovarajući na pitanje VOICE-a zašto su mladi ponovo postali dominantna demografska grupa na protestima.
Mladi politikolog Vuk Velebit smatra da je ovo bio nastavak protesta iz 2017. i onih nakon predsedničkih izbora, budući da u Srbiji postoji jaka kultura otpora i ulice, pogotovo od devedesetih godina 20. veka. On podseća da su se stvorili mitovi i legende o tim demonstracijama, o velikom značaju koji se generacijski prenosi i možda su prepoznali trenutak da je sada na njih red. Naš treći sagovornik, takođe politikolog Dušan Spasojević, kazao nam je da su se mladi osetili direktno ugroženim, zato što smo nakon vrlo kontradiktornih poruka vlasti došli u situaciju koja je njima posebno teško pala, da budu ponovo zatvoreni u periodu kada bi trebalo da uživaju.
Međutim, odgovori na ovo pitanje ne pružaju nam uvid u mnogo stariji problem, koji je tema ove analize. Zašto postoji generacijski šum u društveno-političkoj komunikaciji mladih i sredovečnih, zašto ne slušamo jedni druge, olako se otpisujemo i zbog čega su mladi izgubili interesovanje da se bave politikom, pa je ona nemilosrdno počela da se bavi njima.
Jelena Božić tvrdi da većina mladih ne pronalazi sebe u politici. Niko im se ne obraća, niti će im rešiti probleme ili im obezbediti posao. Postoji generalno nepoverenje i mladi su digli ruke jer šta god oni rekli ili uradili, to neće uticati na društvo.
“Mladima se apsolutno niko ne obraća. Organizacije za mlade, mediji, čak ni javni servis, institucije i pojedinci, ne obraćaju se dovoljno mladima koji su na društvenim mrežama. Tamo im ne pružaju informacije adekvatno, istinito, pa mladi imaju pogrešnu sliku, nemaju informacije koje su im neophodne i dolaze do informacija koje su neistinite. Šta ćemo s mladima koji ne znaju to da prepoznaju, ili provere činjenice? Moramo da prihvatimo da TV i štampa nisu sredstvo koje mladi koriste, mora im se prići na kanalima koje koriste i koji su im razumljivi”, ističe Božić, a so na društvenu ranu dodaje Velebit iskazom da politički jaz ne postoji samo između srednje i mlade generacije, već i unutar same mlade generacije, u zavisnosti od godine rođenja.
“Problemi, način posmatranja ideja i vrednosti se razlikuju između nas mladih i mislim da će biti sve veći. Polako dolaze do izražaja društveni problemi koji dovode do toga. Od neslobode medija, nemanja debata gde mladi mogu da vide sučeljavanje različitih strana, pa svoje stavove formiraju sa drugarima, na ulici, ako već ne mogu da ih dobiju kredibilnim kanalima informisanja. Lakše će biti pod uticajem teorija zavera, jutjubera i neformalnih vidova obrazovanja, za koje ne mislim da su loši, ali nisu svi jednako dobri. Nerazumevanje je delom i posledica nepostojanja političara srednje generacije na sceni. Mladi ne vide da su predstavljeni u društvu. Nemamo poznatih političara koji imaju između 30 i 40 godina, nemamo ni mlađe od 30, to dosta utiče na to da se ne razumemo. Teme koje su zanimljive njihovim strankama nemaju veze s onim što je bitno ljudima rođenim 90’ i 2000’. Političari kao da i dalje žive u 20. veku, nisu prešli iz analognog u digitalno doba i tu bih tražio odgovor.”
Dušan Spasojević podvlači da ljudima od 25 ništa ne znači politička borba VojislavaKoštunice i Zorana Đinđića ili velika pobeda Borisa Tadića nad radikalom TomislavomNikolićem 2008. Poslednjih desetak godina, kaže on, politička scena je s jedne strane pod dominacijom „naprednjaka“ koji imaju svoje izmešane i kontradiktorne priče i narative, a s druge strane imamo iseckanu opoziciju i ne znamo ko je za šta.
“Istovremeno, život se menja, i za razliku od devedesetih, kada je politika bila sveprisutna, vi danas možete u nekoj meri da živite život, naročito ako ste mladi, i da vas politika ne interesuje. Između ostalog, zato što možete da odete iz ove zemlje kad god želite, što mi nismo mogli. To stvara drugačije okruženje, koje se desetak godina depolitizuje. SNS je sve političke ideje koje su bile na stolu pomerio u drugi plan. Političko polje je ispražnjeno od ideja i novih ljudi i to deluje nerazumno i udaljeno. U situacijama kada su protesti spontaniji, grassroot, na distanci od političkih partija, onda možemo da očekujemo bunt mladih i studenata”, objašnjava Spasojević.
Koleginica Božić svesna je da mladi ne pričaju dovoljno sa starijima, ne delimo iskustvo, a starija generacija teško prihvata da mladi imaju nove metode i navike. Mi ne možemo da nađemo zajednički jezik i gledamo jedni druge kao dva razdvojena sveta. Držimo se sopstvenih iskustava i doživljaja i ne pokušavamo da nešto zajedno uradimo i nađemo se na nekom konsenzusu. Ali, neko im se ipak uspešno obraća, misli Vuk Velebit.
“To su jutjuberi, kanali poput Balkan info, koji u skloni lakim odgovorima na teška pitanja, čak i teorijama zavera, i mladima ne ostaje ništa drugo nego da se informišu tim putem i svoje ideje baziraju na onome što čuju tu. Ne bih krivio mlade, ako nemate nekoga ko je kredibilan, ko vam se obraća i raspolaže činjenicama i zanima ga šta je vama bitno, onda će lakše uticati oni koji vam se tako obraćaju. To nije nužno loše, samo će se posledice sve više videti, u jednom trenutku ćemo shvatiti da se obraćamo jedni drugima bukvalno sasvim različitim jezicima, i to među generacijama u rasponu od tri, četiri godine”, kaže Velebit.
Nekada su protesti bile navažnije žurke u gradu, ako niste tu – niste bili deo društva
Osim jutjubera, naši sagovrnici se slažu da se mladima uspešno nametnuo i pokret “Ne davimo Beograd”, na čijim su protestima uvek bili u većini, al i novije partije poput Dveri i Dosta je bilo, koje su prepoznale moć jasnih poruka na društvenim mrežama. Dušan Spasojević primećuje da je mlade na proteste NDMBG privukla ozbiljnost prekršaja koji je neko načinio, njegove društvene posledcie, ali i činjenica da su proteste organizovali ljudi koji imaju neku vrstu kredibiliteta.
“Donekle su im bliski po političkoj, kulturnoj i svakoj drugoj estetici i ti protesti su imali neku vrstu dinamike i smisla. Mi često imamo ideal-tipsko zamišljanje protesta iz devedesetih, ali zapravo to su bile navažnije žurke u gradu, ako niste tu – niste bili deo društva i NDMBG je uspeo da na neki način malo povrati taj duh i stvori pokret oko sebe. Ne možete samo zvati ljude da stoje ispred Skupštine četiri sata, to može da traje par dana ali ne duže”, objašnjava Spasojević.
Božić nam je rekla da su prepoznali stvari koje mlade zanimaju i prilagodili su način komunikacije i sadržaj problema mladima. Govorili su kao oni, koristili su isti jezik i digitalne platforme i najvažnije – zanimalo ih je šta mladi imaju da kažu i šta osećaju. S druge strane, Vuk Velebit ističe bavljenje lokalnim temama i vrlo opipljivim problemima građana.
“Protesti NDMBG su bili posećeni zato što su bili kreativni, bliži mojoj i vašoj generaciji, pa i mlađima. Pojavili su se ljudi spremni da nešto rade, ono što političari ne rade, sa temama koje nisu visokopolitičke, nego koje neposredno brinu građane. Nisu samo mladi zbunjeni, svi smo, od 2012. glavna strategija vlasti je zbunjivanje građana. Stvaraju kontradiktornost o bilo kom pitanju, ko su nam prijatelji (a u politici ih nema), gde su nam interesi, na zapadu, ili na istoku, kako da jednog dana najviše volimo Rusiju, pa onda Kinu, pa nam je i EU dobra kada treba da nam da novac. Javni diskurs i narativ koji se kreira sa što više kontradiktornosti je tu da građani što više budu zbunjeni i tako će lakše njima vladati”, navodi Velebit.
Spasojević pak upozorava da mlade ne smemo posmatrati kao jednu grupu, već veoma složen deo društva. Ako govorimo o mejnstrimu mladih, zbunjeni su zbog ispražnjenosti i odsustva ideja i temeljnih tačaka u odnosu na koje se referišu. Oni imaju svoje vrednosti i pitanje je kako ih politički upakovati da ih mladi podrže. Velik deo mladih je blizak idejama desnice i krajnje desnice, jer mi u javnom prostoru to imamo kao dominantnu ideju, na šta njegov kolega Velebit kaže da populizam više nije balkanski izuzetak već i svetski trend, pa takve opcije dobijaju legitimitet i na taj način.
“Mnogo mladih je bilo spremno da se i potuče i viče ‘Kosovo je Srbija’, a mitovi i nerešena pitanja se prenose s generacije na generaciju, kao da nam niko nije rekao šta se dešava, da li je Kosovo Srbija ili nije, koji su problemi, šta znači rešavanje tog pitanja za Srbiju, a šta za region. U situaciji kada se kritičko mišljenje sistematski ućutkuje, desni populizam postaje vrlo snažan. I to nije pitanje samo Kosova, mi smo postali mnogo netolerantniji jedni prema drugima, različitim mišljenjima i stavovima, i onda vas većina lako pojede ako niste snažni da se oduprete. Mislim da ćemo cenu toga tek plaćati.”, upozorava Velebit, dok smo govorili o problemu “levih roditelja sa desnom decom”.
Nepostojanje komunikacije i razumevanja sredovečnih i mladih ipak nije nerešivo. Naši sagovornici smatraju da su za to presudni znanje, informisanost, političko obrazovanje i pouzdan javni servis, kako bi nova politička lica govorenjem istine izgradila poverenje sa mladima. Da društveni lideri govore prostijim jezikom, bez floskula na koje smo navikli u javnom životu i da artikulišu nezadovoljstvo građana. Društvo se mora osloniti na grassroot ili bottom-up metode kako bi iz samih delova društva izašli ljudi spremni da odgovore na ovakve izazove i komunikacija se mora preseliti i na društvene mreže. A pre svega, političari moraju naučiti da je i građanima mesto u politici, posebno mladima. Ipak, Dušan Spasojević obratio je pažnju na još neke detalje.
“Kada gledamo poslednje proteste, u Novom Sadu je on već dobio neku vrstu strukture i ljude koji govore, ako ne u ime tog protesta, a onda bar ispred tog protesta. Smeju da uzmu megafon i obrate se ljudima. U Beogradu toga nema. ‘Krov nad glavom’ je svojim radom zaslužio da ima neki vrstu legitimiteta da bude jedna od tih organizacija. Mladi to umeju da prepoznaju. Problem je što većinu debata vodimo u vrednosnoj vertikali, Kosovo, Evropa, ljudska i manjinska prava, ratni zločini, a ne pričamo o ekonomiji, zdravstvu i ulaganju u obrazovanje. Takođe, mi danas nemamo bendove i muzičku scenu koja promoviše liberalne i građanske vrednosti, najpopularniji bendovi su poprilično apolitični. Ko bi danas svirao na mitingu opozicije? Verovatno bi se vratili Goblini, a ne bi zvali Buč Kesidi jer nemaju političku dimenziju u svojim porukama. Ta kulturološka razlika mora da se uzme u obzir”, zaključuje Dušan Spasojević.
Igor Mihaljević (VOICE, naslovna fotografija: Beta)
